Copie Conforme

 

Rezija i scenario:

Abbas Kiarostami

Glavne uloge:

Juliette Binoche, William Shimell

 

Koliko smo strogi pri proceni autentičnosti stvari i ljudi? Makar odlična kopija odličnog dela obezvređena je jer je laž.

Kiarostami o fenomenu originala i kopije govori potpuno drugačije. To je ono što ovaj film čini zanimljivim-bliskost ove dve pojave o kojima gotovo bez izuzetka govorimo kao o udaljenim suprotnostima. Ono što takođe doprinosi izuzetnosti filma je lepota u gotoo svakom kadru, što ne čudi s obzirom da je umetnost sastavni deo centralne teme.

Film počinje i teče kao lagana forma klasičnog evropskog romantičnog filma. Tema se pokreće već u prvim minutima gde engleski pisac James Miller govori o svojoj najnovijoj knjizi koja se bavi temom originala i kopije u umetnosti. Još uvek je nejasno da li Juliette Binoche, koja u filmu tumači lik koji nema ime kao ni svi drugi likovi koji se pojavljuju u filmu osim Millera, poznaje pisca od ranije ili ga prvi put vidi i u jednoj kliše sceni na književnoj večeri u kojoj pisac biva šarmantan i duhovit ona postaje zainteresovana za njega. Kako film dalje odmiče taj podatak-da li su oni poznanici ili nešto više, postajaće sve nejasniji. Dakle, film je sve samo ne klasični evropski romantični film. Tako da, ako volite filmove oko kojih ćete se pomučiti, a oni vas zavaravaju da idete u šetnju da odmorite glavu, prošetajte kroz predele Toskane u Copie Conforme, svideće vam se.

Odnos ovo dvoje ljudi je centralno zbivanje u filmu i njihov razgovor na temu kopije u umetnosti i čini se da i sam njihov odnos postaje upravo to-kopija. Šta su oni ustvari? Poznanici, prijatelji, supružnici, ljubavnici? Da li glume ili je njihov odnos stvaran? Iako nas zbunjuje tok njihovog odnosa i nagle promene, mi ipak vidimo emocije koje su stvarne, postoje faze kroz koje prolaze i to sve kroz šetnju gde se zaista čini da je sve urađeno s lakoćom. Na momente gledamo tipičan razgovor dvoje dugogodišnjih supružnika čiji brak se bliži kraju zbog nerazumevanja i to na način koji upravo ističe razlike između razmišljanja muškarca i žene, on se čini emotivno distanciran, a ona sentimentalna. Konstantno ih prate scene vencavanja i susreti s parovima već zašlim u pozne godine. Sve je lepršavo i protiče u slavlju i oni ka oda evociraju uspomene na svoje takve dane. No sada je svemu kraj. Samo malo pre toga, Ona ga je povela da bi mu pokazala slike u obližnjim galerijama i tu je izgledalo da je početak njihovog poznanstva. U samo jednom danu stigli su od prvog susreta do rastanka. Šta mi ustvari gledamo?

Ništa nije original i sve se stalno prepliće u već viđenom. Stalno kalkulišemo i igramo uloge, one koje smo već igrali, one koje nam nameću, one koje nam savetuju, kopiramo odnose koje smo već gradili, kopiramo ljude koje smo voleli jer želimo da nam se ponove, dodeljujemo i projektujemo.

Zanimljiv film i ozbiljna tema, s glumcima koji nas odlično vode kroz haos situacija i emocija.

 

Advertisements

Prag (2006)

Ole Christian Madsen

Mads Mikkelsen, Stine Stengade, Borivoj Navrátil, Jana Plodková

12191438_411759279023565_2042878354372678195_n

Gde sam pronašla krajem leta 2015. ovaj film?

Dvoje uglađenih putuje vozom. I još tu, u vozu, na samom početku filma, jedno od njih se ne snalazi. Od banalnih stvari (pronalaženje kupea, otključavanje vrata hotelske sobe) do onih  najdubljih u međuljudskim odnosima, poput komunikacije i ispoljavanja emocija, jedan lik kroz film pravi niz pogrešnih koraka, saplićući se o sve što mu se na tom putu nađe dok konačno ne padne ostavljen da sam ponovo prohoda nekim novim putem.

Našavši Mads Mikkelsena, a zatim i zašavši u opsesiju, odgledala sam u 2-3 dana sve što se moglo odgledati, nekoliko filmova i more intervjua. I zatim ponavljala. Tu sam našla Prag. Jedan veličanstveno siv film, u kojem je Mikkelsen sjajan, mada sam već bila u tom ekstatičnom magnovenju u kojem je on ništa drugo nego sjajan kakav god bio. A Prag je i danas u mom sećanju jedan od najsnažnijih filmova koje sam u tom setu odgledala. Kako volim evropsi film, najviše zbog estetike, ali i pristupa temi koji dozvoljava interaktivnost, koji vas uključuje u film i ne zaokružuje priču hermetički već je pušta da ide s vama i posle odgledanog filma, da mu tražite kraj ili da ga jednostavno ne završite kao što ja ovaj nisam.

Maja i Christoffer su Danci u Pragu. O njemu ovaj par ne zna gotovo ništa i tu simbolično počinje priča o dvoje koji ne samo da malo znaju o Češkoj već i jedno o drugom, a Christoffer  i o samom sebi. U  Pragu se pokreće lavina životnih pitanja za sredovečnog  Christoffa, a u koji je čini se došao  ne da ih otvori već s planom da ih zatvori. Ali kako je kojem problemu pristupao tako bi se nepredvidivo pred njim otvaralo novo, još veće pitanje. Krenimo od pretpostavke da nas je otac kao tinejdžera ostavio jer mu nije bilo stalo do porodice, a da nas supruga vara jer je posle četrnaest godina prestala da nas voli, ali istina je zapravo bolnija i komplikovanija i nema kratkih, a tačnih odgovora.  Niti ste centar vašem ocu niti vašoj ženi. I njihove odluke niste prouzrokovali, ali ste bili deo njih.

Iako je centralana tema filma odnos dvoje supružnika i kriza u njihovom odnosu, ispod se nalazi tema Christofferovog odnosa prema porodici, a jasno je kako film više odmiče,da je ona temelj s kojeg je izgrađen Crisofferov svet i problemi u njemu. Razume se, s obzirom na trenutak kad sam gledala film-opsesivno magnovenje i zaljubljenost u Mads Mikkelsena, da sam njegov lik pokušavala da opravdam. Ali tako je sa glavnim likovima, tu su da ih razumemo, da se saživimo s njima.

Koliko često živimo u zabludama? Koliko često srećemo ljude koji provedu život u zabludi? Pa ne retko.

Neekspresivno lice Danca, i distanciranost imaju svoju jaku pozadinu u njegovoj zabludi o nevoljenom detetu. Roditelji nisu savršeni, obični su, pa makar to ne shvatamo sve do pedesetih iako zaista zvuči jednostavno. Ne moraju biti savršeni da bi nas voleli. Oh, to će Christoffer shvatiti na veoma bolan način, te da će i sam morati da ode iz života svog deteta. I ne samo da njega, kao što čvrsto veruje, nisu voleli, već se i ljudi u njegovom najbliskijem okruženju osećaju tako-odsečeno. Kako ih sad voleti kad ni reči ni dela ne mogu biti most do tih udaljenih, odsečenih predela?  Na nekom drugom jeziku…da, tamo gde sreće Čehinju Alenu s kojom se komunikacija odvija na gotovo komičan način, ali gorko komičan, jasno vidimo sav sjaj nesporazuma. I onda kada Maja dolazi po njega i nesporazum prestaje da bude komičan i postaje glasan, eksplozivan. I taman kad pomislimo da dvoje koji prežive eksploziju imaju novu šansu za miran život, vidimo jednu stvar kako i dalje visi u vazduhu i preti da nekome slomi glavu. Da li je stvarno neophodno da Cristofferova bude slomljena?

Da li vole i oni koji to ne umeju?  Živite li i posle velikih životnih zabluda?

image-w448tumblr_mzw4eraymd1qzefowo4_1280

uakino-com_1359952223

Reči

Pre izvesnog vremena, a „izvesno“ je ovde sasvim adekvatna reč, pitala sam se koliko je razgovor važan deo života, koliki deo života se naslanja na reči. Želela sam da u razmišljanju stignem do zaključka-veoma malo…ali što bih više mislila to su mi reči bivale neophodnije. Živeti, misliti, živeti ili misliti? Zašto stalno ispričavamo život? Da li se bolje razumemo kroz razgovor ili komlikujemo prepričavajuci događaj dodajući mu doživljaj, slikajući ga sopstvenim bojama, suptilno menjajući fakte.

Lažem li te? Sasvim je izvesno, čim progovorim.

Počela sam sa svojim neprijateljskim odnosom prema rečima, iako sam od detinjstva volela da pišem. Pisanje je jedan drukčiji odnos prema rečima, mislila sam, utoliko što ga ne moraš deliti, ponekad je to samo preturanje po mislima i njihovo sređivanje, ponekad je upravo stvaranje u potpunoj slobodi i sve je istinito u njoj.

Reči su tako lepe da ne mogu biti istinite.

Onda je do mene došao jedan film, baš u to vreme. Kao što obično stvari dolaze do nas i mi do njih. Vivre sa vie. Neću analizirati ceo film, za to bi mi trebalo više materijala, već samo jednu scenu iz tog filma. 1962. Godarova Nana se pitala- šta će nam reči? Dok se to pita ona vodi filosofski razgovor koji na trenutke biva složen.

 

Dela, a ne reči su istina. To je kliše.

U životu su dela i reči toliko isprepletani da dišu zajedno kradući jedno od drugog vreme. Mi često kao Nana mislimo da bi nam život bio jednostavniji bez mnogo priče. Mi samo želimo da nam ne bude tako teško kako nam često biva u životu, pa nastojimo odstraniti činioce koji se čine lakim za odstraniti. Ponekad ne mogu da kažem, a i zašto bih, nek bude šta je bilo, ma šta to bilo… ne mogu uvek da mislim, niti da govorim, samo ću iz događaja u događaj da prelazim, možda ću tad živeti stvarnijim životom, životom ogoljenim od životne filozofije. I šta uostalom kad ne nalazimo prave reči, da li grešimo ili lažemo?  Reči nas izdaju, kaže filosof, ali i mi njih. Da li je to onda kad stvari moraju biti rečene, a mi ćutimo? Kad naša dela zbunjuju više nego reči. Kad kažeš je isto što i kad uradiš. Kad dela imaju jednaka prava na život kao i reči. Kad me možeš držati za reč. Jer ne pričamo samo u nedostatku akcije već su naša pričanja akcija.

Pomiriti se sa rečima, obustaviti rat, izbrojati žrtve.

Žalila sam za nekim ne izgovorenim rečima. Bile su tako važne, zato sam ih krila. Moji postupci bili su lažni, samo bi me reči spasile. Reći, značilo bi priznati, objasniti, otkloniti dilemu. Lakše je obitavati u dilemi jer si skriven. Reči mogu biti prijatelji. Ali da bi pričao ispravno prvo moraš da odrasteš. Da budeš siguran i rizikuješ. Šta da sam nekima rekla da ih volim? Da od njih nisam tražila ono što ni sama nisam imala- da budu samouvereni, da gledaju i razumeju moje postupke, čak bolje od mene. Te velike stvari, poput ljubavi, učine često, posebno kod zapitanih, da izgledamo manji od nje i ne možemo da je primimo. Možda neki drugi put kad nam dimenzije budu u boljoj srazmeri.

art, literature, film